Веселинка Стойкович Сербия

 
Веселинка Стојковиh
               
Србија. Врање.
 
Књиге:
Маргарете, песме, 2003.
За твоју среhу, песме за децу, 2004.
Књига утисака / Етно-куhа Борисава Станковиhа, 
монографија, 2005.
За твоју среhу / Портретна певанија, друго       
допуњено издање, 2007.
Драга моја Антонина, посланица, 2011.
Анушка, роман, 2013.
Не идем никуда, Анушка, роман-свита, 2013.
Сусрети и памћења / књиге, људи, језик, 2015.

Спремљено за штампу:
Речи лете, записано остаје / Verba volant, scripta manent, разговори (2014–2015), 2015.
Из старе фасцикле, поезија (и преводи), 2015.

               
Пише поезију, прозу, есеје и друго. Текстови су јој објављивани, и у преводима, у књигама других аутора, зборницима, антологијама, часописима, листовима – у штампаним и електронским издањима код нас и у свету.


1. Веселинка Стојковиh (Сербия)


A ПРОЛЕЋЕ ЈЕ


Ветрови исти не обзнанују пролеhе,

нити светлости исти сјај,

нити воде исте теку;

лишhе се гори исто не враhа,

ни цвет се исти не буди,

ни птицa исти је лет;

и небо с вечери исто није,

нити месец вечни, звезде вечне,

ни поноћни исти је глас –

један, нити један исти је час,

а исто све је,

а пролеhе је,

а пролеhе је.


2. Веселинка Стојковиh ( СЕРБИЯ)



СУНЦЕ ПОНЕX


На прозору

У рану зору

Месец сам испраhала

Ливаде

Брежуљци чињаху исто

Потоци

Потом

У котарици

Сунце понех

И потрчах

Потрчах низ друм бели

Теби


3. Веселинка Стојковић ( СЕРБИЯ)


ТУГА



Боже мој,

Не срдим се ја на Тебе;

Само осећам тугу, тугу, тугу.

Спустим се и на обалу,

Попнем се и на планину,

Полетим и у небеса –

Исто.

Туга ме свладава.


4. Веселинка Стојковић ( СЕРБИЯ)

Сунце ме заборавило



Веселице весела,

Што си данас невесела?



Да ли градови бију?

Или громови грме?



Градови су отишли,

Громови прегрмели.



Сунце ме заборавило.


5. Веселинка Стојковић ( СЕРБИЯ)



МАРГАРИТА



Крене човек на пут.

Пропутује много света.

Нагледа се много лепота.

Али никако да се заустави.

Стигне и у далеку земљу.

Попне се и на високо брдо да види свет.

Тада га свлада умор.

Склони се украј пута да се одмори, и заспа.



Каравани су пролазили, а он је спавао.

Рађао се дан, падала је ноћ, а он је спавао.

Када се пробудио, није могао да поверује у призор

који је био пред њим: Поље маргарета и Маргарита

која му је долазила у сусрет.



Стајао је и гледао као укочен, од силне лепоте.

Повративши се, коракнуо је и пошао.

У сусрет – Лепоти.


6. Ключ Веселинка Стойкович

Драгом Мирославу Б. Душанићу

КЉУЧ

Драгом Мирославу Б. Душанићу
У Незнању Долазимо
У Незнању Одлазимо
Другога Пута Нема
Бог Је Тај Који Нам
У Последњем Часу
Тутне Кључ У Руке
Кад Долазимо
И Када Одлазимо
Остаје Нам Само Да
Путујемо И Памтимо
Са Душом Вечно
Откључаном


Вишње, вишње беле

Вишње су цветале

А ти си стајао под бехаром,

Као уснуо,

И певушио:

– Вишње,

Вишње беле,

Од бехара свога

Мојој драгој

Хаљину сашијте…

Када сам ти се придружила,

Када сам и ја запевала,

Сунце је било у твојим очима,

Буктало је:

– Вишње,

Вишње беле,

Од бехара свога

Моме драгом

Кошуљу исткајте…

Онда смо се узели за руке

Па потрчали,

Трчали смо кроз вишњик,

Занесени:

– Вишње,

Вишње беле,

Бехарајте, веселе,

Бехарајте…

Не знам само

Зашто се не се;ам

Да ли су вишње цветале,

И да ли су ласте летеле,

И да ли се пчела

Радовала сунашцу

Када си одлазио.

Али још чувам гранчицу

Коју си ми поклонио.


СUJES LI ZVONA CRKVENA
 
Cujes li zvona crkvena
Za nedeljna jutrenja
I jutros
 
Razumes li meko sustanje
Koraka i svile
I jutros
 
Secas li se smernoga mira
U dusama uzvira
I jutros
 
Znas li da su moji casi
Teski uzdasi
Jutros
 
Mozes li cuti zvuke
Srca jauke
Jutros
 
U oku vidis li mom
Bol nadosli
Jutros
 
Cujes li zvona crkvena
Za nedeljna jutrenja
I jutros
 
Serbe Veselinka Stojkovic