Срце у ритама

Скупоцено прстење на твојој руци
У мом срцу гневни пијуци
Разбијају громаде охлађене лаве
Из старог вулкана помрачене славе.

Руке су ти празне ал’ пуне сјаја
Кога ти у очима више нема
Утрнуле су пламене искре
Охладио се жар спаљеног маја.

Кад си схватила, да л’ болело је много
Што ти је одједном постало јасно
Да ти је срце убоги бегунац из раја
У скупим ритама и ланцима од злата.

Руке те више не слушају, признај
Све је одједном кренуло низбрдо
Сећања, радости, мисли, сазнања
Као подивљалих коња крдо.

Испустила си узде, и сада
Док устима приносиш дрхтаву цигарету
Једну за другом ко некада
Ти видиш да се у њиховом пепелу
Гаси и твоја нада.

Поглед ти уморан из пустиње стиже
Тражи, а ни сам не зна кога и шта
Пред тобом се илузија диже
Глава ти клоне, шапућеш – да...

Одговараш на питања нема
Што стижу из дубине пакла
Сузе се котрљају низ твоје лице
Као округле перле од стакла.

Баци то злато, окове пусте
Подигни главу, обриши сузе
Очи ће твоје опет да блесну
Кроз трепавице дуге и густе.

Београд, 1.1. 1982.