Не знам, не могу више ништа...
Шта да никне из згаришта?
Где да се дену све пустиње
Што их је срце припитомило?
И опет није ништа добило...
Сем песка у очима...
Жеђ остаде као и увек
Једина стварност присутна...
Говорили су ми – Александрија
Врхове пирамида желела сам и ја
Али све што видех – беше лаж
Ха! Александрија!
Пирамиде су пуне змија
Светлост неба тек илузија
Град преваре, зла и помија
Поново повратак, бекство с лађе
Трчим из једног у друго безнађе
Мора да је у мени грешка
Тешка као на силу прекинути сан
Питам се, корачајући сувих уста
Хоћу ли наћи оазу која неће бити пуста
И има ли још неоткривених извора
Питке ледене воде далеко од мора
И кад ће процветати моја ружа
Београд, 22.4.1980.
Изгубльене илузиjе
© Copyright: Драгана Старчевич, 2024
Свидетельство о публикации №124061004957
Свидетельство о публикации №124061004957
Рецензии