Алекса Шантич. Тихая ночь
И голосом сладким ласкает поляны.
Роса, мелким жемчугом капли развесив,
Склоняет головки цветов из сафьяна.
С деревьев, чьи ветви сплетаются нежно,
Летит ветерок и бежит по долине,
Находит цветы и ласкает неспешно,
Вдыхает их запах в хмельной луговине.
Ты тоже мой цветик, чиста и невинна,
Как ангел в раю и блага, и чудесна.
Душа моя - ветер, что кружит в долине,
Но ей лишь одна незабудка любезна.
Свидетельство о публикации №123053000133
Popijeva slavuj međ' lišćem, u gaju,
I slatkim glasom mirni zračak puni;
Rosica pada i biserjem drobnim
Svilena njedra cvjetićima kruni.
Sa gustog granja, što se nježno svilo,
Prolijeće vjetrić i dolinom bludi,
I traži cvijeće i, pun slatkog milja,
Ispija miris sa svježih mu grudi.
I ti si cvijetak, pun čistote blage,
I punan raja i anđelske draži,
A moja duša vjetrić je što bludi
I samo tebe, milo cvijeće, traži.
Ирина Ачкасова 30.05.2023 08:30 Заявить о нарушении