Йован Дучич. Страстная ночь
Ангелы ночные на крылах зарницы,
на крылах огнистых мчат за иорданью,
до голгофы, длящей тихое рыданье–
Господу по Сыну– в звёздные зеницы.
Лесом-полем ветер с елей тьму в отрепья:
сучья застонали, заметались клоны;
а камыш иссохший стонет, бья поклоны
крестным мукам, смерти, снятью, погребенью...
Буря рвёт и мечет; вытрепан и бледен,
клевер, с нею споря, машется трикраты;
бледные стожары близятся к закату;
в темноте чуть слышен вздох Его последний.
Ночью долгой с вечной жизнью бьётся нежить,
тем душа нагая клятвенно трепещет;
замерший, усталый смерть сама зловеще
лоб крылом торкнула– тьма не мать, а нежно.
перевод с сербского Терджимана Кырымлы
Велика ноћ
Кад геније ноћи на крилима сјајним,
Крилима од ватре, преко реке мину,
Невидљива вода усхићено сину,
И запева гласом болним и бескрајним.
Кад поноћни ветар поред горе глухе
Прође и отресе тешки мрак са грања,
Као страсна песма жудног умирања,
Чу се глас музике из трстике сухе.
Кад за пољем пуним црне детелине,
Почеше влашићи да бледе и слазе,
Мртво лишће поче да пада на стазе,
И као црн уздах да изби из тмине.
Сад, у ово дуго вече које пати,
Цела моја душа затрепери гола,
А челом уморним од труда и бола,
Смрт је прешла руком, меком, као мати.
Jован Дучић
Свидетельство о публикации №123031206343