Владимир Видрич. Два изгоя
Bilo je tiho, bilo je tuzno –
Sunce je palo za gole planine.
Daleko tamo na krvavo nebo
Vihar je vitlo oblacine.
Poljem su isle dvije parije stare,
Sumorne – s krpom odijela -.
Leda su njina pognuta bila,
Kosa je bila vec bijela.
I bilo je tiho, bilo je tuzno,
Vrane se dizale krikom:
Tog dana se prvom svi sljubise ljudi –
Pred pravdinim spomenikom.
Vladimir Vidric
“Vladimir Vidric”, 1924.
Два изгоя*
Было так тихо, было печально,
солнце скатилось за голые горы:
в небе кровавом там ветер мочалил
тучи вечерним измором.
Полем шла пара старых изгоев–
грустных, сутулых, в лохмотьях.
Стало так тихо, мирно, в покое
люди в любви, не в охоте
перековали мечи на орала;
в поле вороны орали.
перевод с хорватского Терджимана Кырымлы
* похоже, речь о козлах отпущения, прим.перев.
Свидетельство о публикации №123031202310