Йован Дучич. Возвращение

Повратак

Кад мој прах, Творче, мирно пређе
У грумен глине ужежене,
Тад неће више бити међе
Између тебе и измеђ мене.

Кад сврши ропство два начела
Духа и тела, зла и добра,
Пашће тад уза свих почела
У задњој берби коју обрах.

И постајући безобличан,
На повратку свом старом путу -
Теби ћу бити опет сличан,
И првом дану и минуту.

Носећ у шаци прегршт сунца,
У зеницама неба комад,
Сићи ће најзад са врхунца
Тај астрални и вечни номад!

Као у сјају новог дана,
Дирнута крилом ветра блага,
Гранчица мирте зањихана
Не оставивши нигде трага.

Јован Дучић
Песме сунца 5


Возвращение

Господи, стану же комом
глины– Творящей деснице,
миром несозданным– новым,
граней без, черт и границы.

Ига пожнутся Тобою:
зла и добра, плоти с духом
зрелые зёрна двубоев–
и недозрелые– в сухо.

Образ подобья утратив,
стану младенчески древним
миром-малюткой в возврате–
хаос начала творенья:

солнца немного в пригоршне,
неба– в зеницах; кочевник,
снова в земное заброшен,
вечно незрим и никчемен.

Тут на заре на зарнице,
ветром крылатым любимый,
миртовый клон поклонится
следу ль чьему, или– мимо.

перевод с сербского Терджимана Кырымлы