Йован Дучич. Трагедия

Драма 

Лежао је срушен на дугој арени,
Бездушно и н’јемо у зноју и пјени,
И док је звонио глас, тапштање људи,
Млаз је крви шиб’о из раздртих груди.

Шта је снив'о тада у потоњем часу?
Да ли златну младост што се у крв расу?
И веселу прошлост, дане тако драге,
И обале родне далеке Картаге?

Он се трже нагло... и из полујаве
Он отвори очи небеске и плаве,
Горд, ко бог поражен под оштрицом ножа;
Полумртав поглед мину преко ложа —

Видио је опет: бл’једа, пуна чара,
Сједила је она крај гордог цезара,
Изнад дивље руље, као Аурора
Над валовима узбурканог мора.

И док дивљим цирком орио се плесак
Суза једна слетје у крвави п’јесак...
Нико не зна да је крила суза она
Св’јет, већи нег небо, него васиона...
 
Јован Дучић
1901


Трагедия

Привстать не пытаясь, в раненьях и пене
повержен, лежал он на жаркой арене
под гам неумолчный рабов-недограждан-
и кровь из груди утоляла их жажды.

В агонии что ему виделось: море-
бесстрастное или -в незлобном задоре?
любовь до похода, до страшной измены,
фонтаны в тенистых садах Карфагена?..

Он дрогнул... что силы управился с выей,
глаза приоткрыл что волна голубые,
божественно гордым, нетрепетным взором
ответил бурлящую ложу укором-

подобную той ещё мирной Авроре
над бурей чужого, враждебного моря
увидел прелестницу бледную рядом
с самим Императором, плещущим ядом-

кровавый песок поперхнулся слезою-
в ней зелень садов и шуршанье прибоя,
мечты и дерзанья, отвага и сила:
вселенная в капле жила и погибла.

перевод с сербского Терджимана Кырымлы