Милета Якшич. Ночная прогулка

Шетња у ноћи

Зриче попак украј зовина коренка,
Други му се јавља у дубокој ноћи, —
Са мном никог нема, само моја сенка
Ступа поред мене у шумској самоћи.

Зрак месечев дрхти кроз клонуле гране
И тихо испреда сенчице и мреже,
Што нечујно слећу сребром испреткане
И прострте мирно на путањи леже.

Заспао је славуј у мрачној дубини,
Не чује се бахат ни мојих корака,
Само песма попка у овој тишини
И бојажљив шапат младих огранака.

И опет бих натраг до рујна осванка
Да не сметам миру што га поноћ ствара,
Јер са страхом слутим да дух благог санка
Дубоко у шуми негде се одмара.

Милета Јакшић


Ночная прогулка

Чу! Сверчок на скрипке запиликал,
и да будет одиночке пара.
По лесу бреду один в ночи великой;
тень за мною следует примарой5.

Лунный свет сквозь трепетные ветви
кружева серебряные стелет
под ноги мне- и шагаю, светел,
над букашками лесными велет.

Соловей уснул в пучине тёмной,
не слышны шаги, играет где- то
скрипица сверчка одна, и томно
шепчутся побеги юных веток.

Не губя великого покоя,
мне б до зорьки возвратиться- с тенью:
чую с некой боязнью- не скрою:
в чаще спят благие сновиденья.

перевод с сербского Терджимана Кырымлы