Милета Якшич. Конец октября

Конец октября

Ветер... ве'твями ветхими: трудно
с шелестом тихим листья влачимы-
серые листья в выплесках скудных
бледного злата солнца предзимья.

Парк обезлюдел, пути опустели;
вёсны цветов и сердец перепеты;
листья, иссохнув, недавно слетели
с голых ветвей над скамьёй заветной.

Ветер устало... ищет по крохам
давнее эхо в кущах недальних-
отгласы мая шёпотных вздохов
мук и порывов, нег и метаний,

коим с листвою ветхой усопнуть...
Хворое солнце светит- не греет;
плач расставанья словно у гроба,

грусть по былому парком веет.

перевод с сербского Терджимана Кырымлы


Краjем октобара

Прелази ветар по старом дрвећу,
Тихо полеће за њим лишће седо
И капље доле ко сузе, по њему
Јесењег сунца пада злато бледо.

Парк је остављен, путање су празне;
Време кад срца и дрвеће пупи
Прошло је: нема лисната заклона
Тајном састанку на заветној клупи.

Пролази ветар... за њим шумор иде
По сувом лишћу од џбуња и грања
Ко далек ехо негдашњих уздаха,
Шапата страсти, љубавна тепања

Што ће с последњим листом изумрети...
Немоћно сунце једва, једва греје;
У ветру јеца тихи плач растанка —

Туга прошлости старим парком веје.

Милета Јакшић