Милета Якшич. На опушке поля

На опушке поля

Полдень близок- солнце припекает
Лягу в тень- душистая какая,

и темна, безмолвна, мёдом дышит;
веточки колышатся повыше.

Солнце жжёт без милости- ярится.
Поле онемело, смолкли птицы.

Тишь да гладь, взжужжит порою муха,
или ветер что прошепчет сухо-

от жары метётся во прохладу,
шелестнёт листвой- и стихнет сладко,

усмиряся негой
вслед побега;

так усталый ум на дрёму тянет
от забот и маний...

перевод с сербского Терджимана Кырымлы


У пољу

Ближи се подне, сунце ће припећи —
Сад је најбоље ту под дрво лећи:

Нада мном висе гранчице зелене.
Дубока сенка ћути око мене.

Солнце жжёт безмилостно, ярится.
Поле онемело, смолкли птицы.

А летње сунце жеже немилице.
Не дишу под њим поља, ћуте птице.


Ни гласка нема, каткад зуцне мува
Ил’ ветар, када преко поља сува

Са сунца бежи, шушне међу грањем.
Преврће лишће с тихим шапутањем

И умири се, кад нађе
Захлађе, —

К’о лена мис'о што слатко задрема
Кад се посла нема...

Милета Јакшић
Авг. 1898