Ведро јутро јарко сунце носи,
Мислиш часком јесен се притаји,
Џбуње трепти у ноћашњој роси,
Бистра кап се на увелку сјаји,
Стоји шума ко увела кита,
Неми, вене од потајна јада,
Кроз долину златан поток хита,
Болно лишће и без ветра пада,
Па шапуће међу собом немо
Када тихо с дрвета полети:
Дивна јутра!... ајде да умремо
У том сјају слатко је умрети.
Милета Јакшић
Ведрым утром солнце светит ярче,
нешто осень на денёк отселе;
кущи дрогнули- беззвучно плачут
радугой сияющей капели.
Дальний лес, снедаем тайной грустью,
замер как в немом моленье истов:
и без ветру не простясь, отпустит.
Немощные золотые листья
речкой уносимые в болотце,
шёпотны в падении прекрасном.
Диво нам!.. и смерть под ясным солнцем
сладостна: умрёмте же за Спасом.
перевод с сербского Терджимана Кырымлы
Милета Якшич. Ведрым утром солнце светит ярче...
© Copyright: Терджиман Кырымлы Третий, 2022
Свидетельство о публикации №122120904169
Свидетельство о публикации №122120904169
Рецензии