Милета Якшич. Из дневника

Из дневника

Стеснила оттепель унынье
пригревы- средство от печали
(в тени ещё седеет иней:
мороз погожими ночами)

И я за южный фланг ограды

церковной вышел на прогулку-
одна моя февральская отрада...

Из зимних щелей, из укромных норок,
из затхлой гнили еле выбираясь,
смотрю, купаются на солнце мухи-
довольны уж прогревшимся забором ,
усталым, хоть бы до весны им:
та замерла ,те крыльцами играют,
что мы- полуослепшие, больные...

Нам на пригреве тёплый веет ветер...

А также- курам: замершие лёжа,
они, сомлев, крылами еле треплют;
живые, чувствуем одно и то же.
Согласно солнцу, нет зиме-остуде,
во исцеленье немочи и лени
я, мухи, куры, звери, птицы, люди-
мы, дети солнца, греемся семейно.

перевод с сербского Терджимана Кырымлы


Из дневника

Некол’ко лепих фебруарских дана,
Кад на пригревак људи измиле —
(У хладу још сe бели слана:
Ноћи су ведре и студене биле) —
Излазио сам сунцу да се подам...

Са јужне стране крај црквеног зида
Ту стојим или полагано ходам...

Са мном, оставив пукотине, рупе,
Зимња склоништа, зачкољице своје,
И оне, муве, на сунце се купе
Из мемле, мрака и плесни;
Миле по зиду ил’, буновне стоје —
још смо ко слепи, болни, траповесни...

Пригрева сунце, млак ветар ћарлија...

Кокоши оне што на сунцу леже,
Те муве овде мисле сад што и ја —
Нас једно исто осећање веже:
Заједно смо се на окупу нашли
На једном месту звер, инсект и птица,
Сви смо на благи пригревак изашли
Сунчева деца — једна породица.

Милета Јакшић