Милета Якшич. После дождичка

После дождичка

По пустой поляне что несчастный отрок,
ты напрасно бродишь, вздошный ветерок:
лето отлетело,;осени покорна,
зелень пожелтела- вышел её срок.

Смолота и сжата нива золотая
жаворонок солнцу песен не поёт...
Что ты шепчешь даром, как судьбу пытая?
Там цветок последний, ветерок- твоё.

Убирает осень счастье и здоровье,
что весна севала, в закрома свои,
оставляя память с выстуженной кровью,
что жнивьё пустое- дождь его пои.

перевод с сербского Терджимана Кырымлы


Кишица мину

Ветрићу, куд блудш по пустој пољани
     Ко несретно момче уздисаја пун?
Минуло је лето већ су прошли дани
     Када је у листу био овај џбун.

Давно се не реси поље жутим влатом,
     Нити шеву диже сунцу висок лет —
Пусте су пољане: с уздахом, шапатом
     Ти, ветрићу, падаш на последњи цвет.

Видиш, тако време носи као жетва
     И младост и љубав у далеки крај,
А нама остане као тешка клетва
     С празном успоменом празан загљај.

Милета Јакшић