Йован Дучич. Подсолнухи

Сунцокрети

У тужном оку сунцокрета,
Што немо прати неба блудње,
Ту су све жећи овог света,
Сва неспокојства и све жудње.

Шуме у страху свом од мрака:
"Бог је помало све што зари;
И светлости је једна зрака
Мера и цена свију ствари!...

Све је што живи на дну тмине
С проклетством немим на свет пало -
Све што не гледа у висине,
И није једном засијало!..."

С истока краљи, обучени
У тешко злато, стоје плачни;
И жреци сунца, наспрам сени
Просјачки вапе у час мрачни.

Те тужне очи сунцокрета
У мом су срцу отворене -
Али су сунца накрај света,
И тихо слазе мрак и сене.

Помреће ноћас широм врти,
Двореди сјајних сунцокрета,
Али ће бити у тој смрти
Сва жарка сунца овог света.

Јован Дучић


Подсолнухи

Весь мир в подсолнуховом оке,-
живой и мёртвый, мирный, ратный,
скорбящий, любящий, жестокий-
следящий неба коловраты.

Мольбу он шепчет: "Бог всесветел-
он тьму карает озареньем;
лучи корм'ящие- не плети-
цена и мера всем твореньям!..

Во тьму сырую свет ниспавший
да в Око божие глядится,
всего Что жарче, ярче, краше-
пока не вычернит зеницы!.."

Жрецы и витязи Светила,
им упиясь, в строю согбенном
к земле, не видясь больше с Милым,
точа"т слезу по жизни бренной...

Всю жизнь подсолнухово око
из сердца моего глядится
по Солнцу Вышнего Востока
и, наливаясь Им, слезится...

Подсолнухи погибнут- сжаты,
сверчками задолго отпеты,
оставя семя- свету с жаром
жрецов и витязей заветы.

перевод с сербского Терджимана Кырымлы