Йован Дучич. Ожидание

Ожидание

Долго плещется в потоке
зорька утренняя; страшно
глупо всё на свете, только
выглядит, пустое, краше.

Звёзд уж нет, как нет и солнца,
под мостом река- без девы
ночь прождал я незнакомца,
гостя дорогого- где он?

Полон стол вина и хлеба,
непогашенная лампа...
здесь, а там- сияет небо,
и дождю не время плакать.

Огонёк в окне не вехой?
Знать, напрасно на посту я
незнакомца с вестью некой
ночь за ночью жду впустую...

перевод с сербского Терджимана Кырымлы



Чекање

Дуго се у потоку купа
Јутарња звезда; већ з;ри,
А свуд још страшна, и глупа,
И нема апатија ствари.

Прошле су звезде и сати;
И таласи под луком моста;
А сву ноћ ја чеках да сврати
Неког свог незнаног госта.

Сва копља јутра дуж неба,
Сва платна дана по долу...
А обед од вина и хлеба,
И лампа, још на мом столу...

Да ли је могао проћи
Мој праг у замрклој цести?
Чекам и чекам све ноћи
Тог путника с неком вести.

Јован Дучић