Йован Дучич. Ave Serbia

Ave Serbia

Ярью твоей блещет воинское знамя,
ты жива дерзаньем буйных сыновей-
небо голубое, мирное над нами-
царь-покров в сраженьях, он же- буревей.

Мученица наша, матушка и вождья,
по тебе свергаем молнии побед,
кровью доливаем реки в половодье,
местью распаляем вихри по тебе.

Душами и кровью мы с тобой едины;
бой сердец сплочённых- по тебе весна.
Жребий наш соборный- на челах патина,
слово твоё- светоч, слепит дочерна.

Ради мук и славы до побед великих
молоком-полынью ты вскормляешь нас.
Первыми пребудем, племя солнцеликих
кровь и слёзы льющих, всякий- серп и клас.

Ты знаменье полдней, полночей зарница,
люлька и могила в зареве небес,
и завет страданья и с мечом десница-
путь над бездной в выси с ним наперевес.

Свет, огонь и солнце, доброта и счастье,
колем, жжём и рубим, молим и поём
по тебе, святая мать, твоею властью
кровью льём стократы молоко твоё.

перевод с сербского Терджимана Кырымлы


Ave Serbia

Твоје сунце носе сад на заставама,
Ти живиш у бесном поносу синова;
Твоје светло небо понели смо с нама,
И зоре да зраче на путима снова.

Још си уз нас, света мајко, коју муче:
Све су твоје муње у мачева севу,
Све у нашој крви твоје реке хуче,
Сви ветри у нашем осветничком гневу.

Ми смо твоје биће и твоја судбина,
Ударац твог срца у свемиру. Вечна,
Твој је удес писан на челу твог сина,
На мач његов реч ти страшна, неизречна.

Млеком своје дојке нас си отровала,
У болу и слави да будемо први;
Јер су два близанца што си на свет дала —
Мученик и херој, кап сузе и крви.

Ти си знак у небу и светлост у ноћи,
Колевко и гробе, у одећи сунца;
Ти си горки завет страдања и моћи,
Једини пут који води до врхунца.

Ми смо твоје трубе победе, и вали
Твог огњеног мора и сунчаних река:
Ми смо, добра мајко, они што су дали
Свагда капљу крви за кап твога млека.

Јован Дучић