Йован Дучич. Стихи

Стихови

Ове мирне песме осенчене јадом,
То су ехо речи што се нису рекле,
Туге што је расла и умрла крадом,
И суза што нису никада потекле.

У дубоко вече, кад угасну стазе,
Душа мртвог дана, суморна, још ходи,
И шуми: ко тамне, искидане фразе
Музике у ветру, у грању, по води.

Тад се јави ехо непамћеног јада,
И бол неке давно преболеле ране...
Но како је срцу нико не зна тада,
Задоцнела суза кад пође да кане.

Јован Дучић


Стихи

Агнцы-строки в сени страданья,
отзвуки слов несказанных, эхо
грусти росшей и умершей втайне,
слёз нели"тых чудны'е вехи.

Затемно день при смерти хмурой
ропщет, душа, своё- бессвязно-
тихо едва запевает: о буре,
солнце,, ветках, синем, красном.

Тоски памятной вдруг отзвук,
боль давно за" жившей раны...
на" сердце что, знать поздно-
сплакать стихи день* не рано.

перевод с сербского Терджимана Кырымлы
* здесь день в значении ( весь) век, прим.перев.