Йован Дучич. Порыв

Напор

Када ме замори равнодушно, бедно
Време, у часима безбојним и сивим,
Рађа ми се жеља: ја бих да доживим
Или срећу или несрећу, свеједно.

И та тамна жеља негде у дну груди
Расте, ко поплава какве мрачне сене.
И свакога јутра будна је пре мене;
И често загреје, и често застуди.

У души засветли... које је то доба:
Зора или вече? Плам што је заблисто;
Шта је? Мислим љубав, а оно је злоба!...
А мени се чини тако једно исто...

Јован Дучић


Порыв

Утомлённый пресным, серым, безучастным
временем безбрежным без конца и края,
жаждя перемены, на душу желаю
всё едино счастья ль, горького несчастья.

Смутное желанье некоей затеи
тенью длится томной, тёмной и бездельной,
с прилежаньем странным на заре в постели
сердце в час побудки студит или греет.

И заря на сердце... кажется закатом.
Тень ли полыхнула, тина ль, паутина?
И- под сердце гаснуть нелюбимой, катом!..
Любит, ненавидит? Равно. Всё едино.

перевод с сербского Терджимана Кырымлы