Йован Дучич. Ностальгия

Носталгија

Јесење поподне мре у завесама,
Тужно цвили ветар из далеког грања.
Мир. То је свечани тренут кад се сања,
И кад душа хоће да остане сама.

Често у те сате са сузом у оку,
Ја осећам тихо у болима дугим:
Све је покидано са мном и са другим,
И чекам однекуд нову реч дубоку.

И докле се деле светлости и тмине,
И ноћ пада као паучина мека:
Све натпева хучна музика тишине!
Све надвиси неми глас који се чека!...

Јован Дучић



Ностальгия

Замер день осенний воблачном покрове,
в ветках заплутавший ветер воет-ноет-
и душа желает быть с одним одною:
час настал высокий дум моих нескорых.

Слезы на глазах я остужаю мукой
всеми ли покинут, в думах одинокий,
жду себе, мечтаю свыше ли, с востока
откровенья ль слова , утешенья- букой.

И пока потёмки, свет одолевая,
ватной паутиной дышат и колышат,
жив неодинок я, думу изживая,
тишиной звенящей и молчаньем свыше.

перевод с сербского Терджимана Кырымлы