Йован Дучич. Ночь
Ноћ
Већ сја Кумовска Слама...
Јејина, сва од свиле,
И с ватром у зеницама,
Диже се летом виле.
С целога небосклона
Блисну у једном трену,
Да би по земљи она
Бацила своју сену...
И спази, покрај пута,
Са неког пања трула:
Сав космос да заћута
Да би се она чула.
Јован Дучић
Ночь
Сияет Млечный... совка
в лёт- очи жар и змеи-
и в платьице из шёлка
оборотилась феей.
И небо озарилось,
чтоб та скользнула тенью
земле родной на милость
надземного хотенья...
И села у дороги
на пень гнилой; молчала б
вселенная: не боги-
она лесам начало.
перевод с сербского Терджимана Кырымлы
© Copyright: Терджиман Кырымлы Третий, 2022
Свидетельство о публикации №122111207934
Свидетельство о публикации №122111207934
Рецензии