Йован Дучич. Гром
Над смреком прва звезда блисну,
Чу се ћук; негде вода засја.
Под кишом мрака жали кисну,
Омара дуну с црна класја.
У поноћ ће на глухом копну
Вечерас уштап да се роди;
И једра ноћи да се попну;
И ваздушасти пођу броди.
Све војске мрака кад отплове
Спрам месечевог немог лука,
Овде ће болно још да зове
Закаслу звезду гласић ћука.
Јован Дучић
Гром
Звезда-первуша -в ель. Далёкий
грохочет гром, сияют струи.
Речные отмели измокнут.
Прохлада нивы исцелует.
Луна,округлилившись, надула
ветрила ночи, тучи в чёрном-
те сбились-сбычились, и с гулом
ладьи слили балласту зёрна.
Едва сплывут они с луною,
звезде последней, запоздалой
прости-прощание больное
подарит гром-громок усталый.
перевод с сербского Терджимана Кырымлы
Свидетельство о публикации №122110508246