Никола Шоп. Крыша

Кров

Од таме и од чађи са погнутом стрехом,
Љуљајућ се и цвилећи шкрипи.
Нада мном је спуштен и над мојим гријехом
Сву ноћ нешто тамно с њега сипи, сипи…

Под њим се свршава мој свагдањи пут.
Под собом он један мали живот скрива.
Он и сваког дана све сам више погнут.
Као да ми кров све нижи, нижи бива.

Али сваки пут у неко доба глухо
Пробуди ме кроза њ плави дах свјежине.
То кров тамни нада мном зашкрипи сухо.
И поспе ме звијездама кроз распуклине.

Никола Шоп



Кров

Грехов моих, да и меня повыше,
в пыли да саже с веком всё темнее,
мой кров едва скрипит, едва колышась,
прашинок тьму в чердак помалу вея.

Под ним дневной мой путь и подвиг кончен,
и начаты иные- в мире малом,
и я затем усну утробно скорчен-
и кров прогнётся, опадёт устало.

И что ни ночь, в глухом часу урочно
проснусь, воймуя голубую свежесть-
кров, скрипнув сухо, щели порасточит
и горстью звёзд меня в постели снежит.

перевод с сербохорватского Терджимана Кырымлы