Добриша Цесарич. Маленькое кафе

Мала кавана

Мала кавана. Треперење сунца
И стол у куту за двоје – 
Па ти ме љубиш, збиља ме љубиш,
Драго, једино моје?!

Мјесеце у мени љубав је расла,
Ал никоме то не хтједох рећи.
Био сам сам, испијен од чежња,
А тако близу срећи.

Да л' могао сам слутити овога јутра,
Блијед од пробдите ноћи,
Да ћу ти шаптати ријечи,
Сањане у самоћи?

И да ћу тог јутра, што ће се вјечно
У ризници срца да злати,
Наић на руку топлу и спремну
Да стисак ми дршћући врати?

Добриша Цесарић


Маленькое кафе

В углу уютный столик. Свет и тени.
Единственная, дорогая, ты
меня, меня целушь- в пламени смятенья
горят осуществлённые мечты!

Лелеема в душе, любовь цвела ведь,-
тайком от всех, едва ли от меня,-
а сердце, сердце извергало лаву,
а счастье наше близилось со дня.

Блед от бессонниц, я с зарницей мог ли
вечор твой шёпот нежный угадать-
из юных грёз- горячечных доколе-
святую благодать?!

И этот вечер, кой уже не снится-
в сокровищнице сердца навсегда:
в твоей дрожащая десница
моя, о да.

Добриша Цесарич
перевод с хорватского Терджимана Кырымлы