Воислав Илич-младший. Полковой священник

Пуковски свештеник

Рањен, заборављен, већ помирен с гробом,
У крви је леж'о, с десницом на мачу,
И смрт очекив'о, кад одједном зачу
Глас тајанствен нечиј': „Сине, Бог је с тобом!"

Гле, свештеник добри! „Нећеш бити робом"!
Рече му и приђе кроз паљбу све јачу,
Прихвати га нежно, диже на грбачу,
И, к; добри анђ'о, понесе га собом.

И докле се, страшно, к; бура, за њима
Халакање чуло и док облак дима
Завијаше густо помрачени зреник,

Са теретом својим, подрта одела,
Ступао је хладно, под кишом шрапнела,
Свечан и узвишен, пуковски свештеник.

Војислав Илић Млађи


Полковой священник

Раненый-забытый, умиряся с гробом,
кровью избегая, карабин в деснице,
уж кончался, как вдруг- чудится ли снится-
Бог с тобой, сыночку!- оклик бесподобный.

Ангелок-хранитель, велет буелобый,
утешитель добрый, дед широколицый,
страх похеря, смерти преступя границу,
поволок вояку к нашим из европы.

И покуда дико, нешто всё пропало,
порохом дымило, шарапнель свистала,
ангел одинокий мира без отмщенья*

и сутул высокий, в драной полурясе,
во кровищи красен, подвигом прекрасен
брёл волокший брата полковой священник.

перевод с сербского Терджимана Кырымлы
* в кукуле притом- одевается раб божий в кукуль незлобия(с), прим.перев.