Милан Ракич. Минарет

Минарет

Бел-минарет над чёрными домами.
Нисходит вечер отдыха и лени-
ещё светло, ещё пылают камни.
Стада с яйлы спускаются в селенье-

тучны, но без усталости повинной;
лишь отзвенят бубенчики овечьи,
усадьбы роз и песен соловьиных
уж приголубит тихий летний вечер.

Наступит ночь- утишит и погасит
закат, распевы, гомон- что ещё-
и белый свет исчезнет в чёрной рясе,
беззвёздной и безлунной поглощён.

Ночи один на свете непокорен,
вовеки строен, строек, бел и трезв,
как прежде будет виден на пригорке
в угольной тьме высокий минарет.

перевод с сербского Терджимана Кырымлы


Минаре

Стрчи минаре изнад црних кућа,
Танко и бело. Ноћ лагано пада,
Као дан јасна ноћ и као дан врућа,
И с брежуљака враћају се стада.

Воћњаци, цвећа и песама пуни,
Где зачикују косови славује,
И на овцама, зараслим у вуни,
Клепетуше што равномерно брује.

Али ће све то проћи, и, у часу,
Непрегледна ће ноћ остати сама,
Обући ће се свет у црну расу,
Прогутаће га непрозрачна тама,

Само ће, као знак истрајне моћи
И освајачког старог надахнућа,
Стрчати мирно у тој општој ноћи
Бело минаре изнад црних кућа.

Милан Ракић