Милан Ракич. Зимняя ночь

Зимска ноћ

Пало је иње. Ко сабласти беле,
У танком велу као да се јеже,
Снуждени стоје борови и јеле
И опуштене зимзелена вреже.

Водоскок смрзнут ћути, ко да снева.
Земља је пуна тајанствене страве;
Ко воштаница која догорева
У хладној соби, мртвацу крај главе,

Месец се гаси... Свуда небо сиње,
И с голих грана каткад падне иње...

Ноћи, ледена ноћи, ја те волим,
Као што волим све кржљаве створе
Што самрт носе у грудима голим,
И које тајне бољке дуго море,

; Док тако тобом са бледих висина,
Ко предзнак тајних и кобних открића,
Безгласно струји хладна месечина
И болна благост умирућих бића...

Милан Ракић


Зимняя ночь

Пал иней- ветви в колкой канители,
в опушке бриллиантовой лавины;
украсясь нею, сникли сосны, ели;
под белым игом как пропал барвинок.

Порогу ледяному нечто ль снится?..
Лес полон тайн- несказанных, украйних-
так в изголовье гроба вощаница
в светлице опустелой догорает.

Луна померкла... бледная в иссинем.
С нагих ветвей порой бесшумно иней.

О, ледяная ночь, люблю тебя я,
как тварей отощалых, что на горе
вынашивают смерть в груди: та бая
им тайны, недосказливостью морит-

холодным и скупым сияньем лунным,
да гибели безгласой благодатью,
во предвкушенье таинства- безумно
люблю тебя, белуху, чёрной сватью.

перевод с сербского Терджимана Кырымлы