Милета Якшич. Одинокая хата

УСАМЉЕНА КУЋА

Она тамо сама кућица у пољу
Изгубљена, изван друма и путева,
Што у сметовима белим затрпана
У пуст видик гледа и о нечем снева –
Изгледа ко да је прогнана из села
Или да је нека мис'о ту довела.

У њој човек један целе зиме гледа
Беле магле што се полагано крећу
И блуде ко у сну: слуша глас мећава,
Зимњих бура што му колебу облећу –
Ко зна шта ли њега из села домами
Да се у тој пустој равници осами.

Он отуд посматра, гледа мртву земљу,
Коју обавија бео покров смрти:
Ухом лови задње гласове живота
А оком на мутној хоризонта црти,
Ко сиве костуре низ голих дрвета,
Далеке утваре ишчезнула света.

Милета Јакшић


Одинокая хата

Хата в чистом поле, в голи бездорожья
во снегу несметном замерла-застыла-
замело порожек, и дымарь без дрожи
в пустоту глядится, видит сны пустые.
Хату нешто міром из села изгнали.
Хату ль дума чья-то воплотила в далях?

В хате той отшельник вьюгу выглядает,
внемлет вою ветра, день и ночь бессонный,
сам никем не видим, борода седая,
сам никем не слышим, каратай суконный.
Зиму всю он в хате позабыт-заброшен.
Кто и что такого из села на отшиб?

Вечный саван в снеге он ли прозревает,
внемля вьюге, слышит вой незримых бесов?
А земля сырая нешто неживая,
а кресты погоста стали дальним лесом?
Нет, он третьим оком видит жизнь былую,
всей душою слышит- и её милует.

перевод с сербского Терджимана Кырымлы