Одиночество
Вечер осенний. Я не один.
Рано свечу зажигать. Запевает
в ближнем углу камелька господин-
вот и согрелась душка живая.
Мы не одни в одинокой ночи,
правда, боюсь, перестанет, уставший-
жалобно больно песня звучит,
тише и глуше. Молчание страшно.
По полю ветер веет и воет.
Смолкший дружок мою нить оборвал-
ту, на которой держалось живое
в сумраке осени, милом сперва.
перевод с сербского Терджимана Кырымлы
САМОЋА
Јесење вече; још се не пали
Свећа, ал’ сумрак мени не смета –
Имам и друштва: гле, попац мали
У зиду цврчи: гле, жива света!
Распевао се крај топла банка –
Ал’ жалостиво глас му се тресе,
Песмица му je додуше танка,
Ох, све се бојим, прекинуће се...
Напољу хуји ветар... Из зида
Попац ућута, ћути све живо –
Тако!... Последњи кончић се кида
Што ме je с живим светом везив’о.
Милета Јакшић
Милета Якшич. Одиночество
© Copyright: Терджиман Кырымлы Третий, 2022
Свидетельство о публикации №122072606740
Свидетельство о публикации №122072606740
Рецензии