Милутин Боич. Сонет первый

I.

Сбиваясь со счету грехов, колен,
за ложь, обман, идеи прохиндея,
Бог идолов нам создал- лицедеям
порой опасных торжищ и арен...

Котурны в щепу. Стоя на земле,
слежу оскалы правд- горят, алея,-
без лицемерья легче ль, тяжелее,-
презреньем кроя лицедейский тлен.

Пал идол- мой и наш- пропала прелесть
цветущих роз- зияет её гроб,
шипят её некормленные змеи,

что публика- видать, не насмотрелась;
покаюсь первым: театральный роб,
играл собой- за деньги, за идею.

перевод с сербского Терджимана Кырымлы


I.

О, стара је прича да носимо маске
И сви да смо глумци бољи или гори
И за лаж да Господ сам нам идол створи
И арену пуну маглине и праске.

Али, вај, ја данас спазих бинске даске
И тамо где мишљах искрени су збори,
Где истине зубља непрестано гори,
И с презрењем где се прате светске ласке.

Данас паде идол и сав сјај се отре,
У костур се труо претвори сав блесак.
Место усред врта нађох се пред гробом,

Одакле с презрењем на ме змије мотре.
О, разумем пада страховити тресак:
Ја сам био глумац и пред самим собом.

Милутин Бојић