Милутин Боич. Юность

Юность

Хочу всего,- разом, в одночасье,-
чего, не знаю, не ведаю сам:
по міру от міра скрыться, умчаться,
и даже взобраться в небеса;

играть и петь о диком, грозном
в горах, равнине, во степи,
как небо пылает, плачут берёзы,
воет ветер, камыш вопит.

Так азиат, болью тяжек,
до крови жён нагих бичами,
бьёт в бубен, воет в раже,
и -запоёт, облегчаясь,

неслыханную, дивную песню.
Я вне себя сам не свой малый
вон из груди исторгаю- тесной-
нечто бряцающее кимвалом-

с судьбой на вы! Трачусь, убогий,
пока не убьюсь до мозга кости.
Бунтарь, словно проклят Богом,
хулю Его- небо возмутить.

То спелая юность жаждет цели-
душой, всем телом, сердцем:
да хоть страданий- лишь бы пели,
плясали, крушили- скерцо.

перевод с сербского Терджимана Кырымлы


Младост

Ја знам само хоћу, а не знам шта хоћу,
Стотину бих ствари у један мах хтео,
Бежао бих у свет, тражио самоћу
И, кад бих могао, на небо се пео;

Свирао, певао, без реда и везе
Мелодије луде, очајне и дрске,
Како пламти небо, како плачу брезе,
Како свира ветар и вапију трске.

Као какав дивљак азијских племена,
Што бесни од бола, а несрећан није,
Шибајући тела обнажених жена
У даире лупа, јауче и пије,

Затим тражи песме дотле нечувене,
Да тај бол без бола из груди му гоне,
И ја праскам, бесним, крв струји кроз мене
И стотине струна у свести ми звоне.

У коштац са судбом! Тада праскам, докле
Не клонем сав сможден као трула маса;
Тада, као човек кога Господ прокле,
Хулим Бога, да се небо усталаса.

То сазрела младост неког циља тражи:
Хтела би из душе, из срца, из груди,
Чак и бол би хтела: кад је бол раздражи,
Да се троши, крши, и бесни и луди.

Милутин Бојић
(1910)