Мирослав Лукич Реквием

Мирослав Лукич Реквием
(На весть о кончине поэта Владимира Ягличича,
Суббота, 10-го апреля 2021 года).

Бессонница замучила. Не спится.
И лишь Любовь бодрит. Полю свой огород.
Всё вести о смертях - как перец и горчица.
С Востока призраки войны грозят который год.
И Ты умолк. Болезнь. Судьба к Тебе жестока.
Яд. Стая демонов. Содом. Гоморра. В чём причина ?
Так рано  унесло неистовство потока.
Как задавила на пути гружёная машина.
Под действием какой же мрачной силы
в последние года в навязанной тиши
Ты потерял Небесный Рай души ?
Судьба Твою Поэзию душила.
Судьба взяла Тебя и Родину в кольцо -
как с гроба вдруг у нас украдено яйцо !
Ты нас оставил в непогоду:
редеет Шумадия, страдают все районы...
Споткнулся Непомук - защитник рода.
Кто ж станет защищать нас от урона ?
Замолкнут песни. Заростёт тропа.
Придут обманщики, мигранты, фармазоны.
Неуж нас выручит какая-то толпа ?
Кто возвратит традиции, наш гнев, ученья ?
Кто то доднесь не урождённое дитя ?
Кто возродит Твое незавершённое строенье:
мосты да арки, -  силу обретя ?
Смерть - будто лучник, посланый Судьбой.
Нет ! Ты не умер. Некий срок спустя
родится новый Серб, идущий за Тобой.

Мирослав Лукич
Реквием Владимиру Јагличичу (1961-2021)


Несаница ме храни на свој начин,

льубав подмладжује, чишчење корова, на иманьу, такодже.

Вести о многим смртима, одасвуда, стижу, као зачин

са Истока, као и авет рата, веч четврто полугодже.

Учуткала те је судбина, болест, инфекција модерна;

отров са Неба. Чопори демона, Содома, Гомора. Респиратор?

Прегазила те је, пре рока, мутна бујица,

пресекла, као старог смука на путу, пун дрва трактор.




Одвукла те је нека неописива мрачна Сила

последньих година, ко зна где, као да си умукао,

занемео, заборавио рај чисте душе,

забран поезије, дубину неба, плаветнила.

Нестао си, ајој, брате, нестао у Недоба,

као што нестаје и наш завичај, као јаје са гроба…




Нестао си, некако у данима и ночима,

када се тањи Шумадија, и други српски крајеви,

ко да се Непоменик заинатио да нестане ген

српски. Ко че да обнавльа зарасле стазе, сонете,

српски пев, мигранти, фолиранти, змајеви?

Ко че да обнавльа српске традиције, мобе,

задруге, записе, добре обичаје, инат, наук?

Неки други што долазе из правца тамног,

неочекиваног – неко још нероджено дете?

Ко че да настави зиданье твојих недовршених

мостова, лукова? - Можда неки неописив јаук?

Смрт уреджује, за наук, кад одапне стрелу, као коб.

Ниси нестао. Тек чеш се родити, кад те као

и сваког другог Србина, спусте, у гроб!


(На окаснелу вест о упокојеньу В. Ј.|
Субота 10. април 2021. Око пет часова...)