Дмитрий Костоусов. Порой... Рус. Бел
Тогда держись! Тогда - такое! Что ты!
А на столе бутылка, сыр и шпроты,
Жизнь удалась, такие, брат, дела!
Уставши от вселенской суеты,
Приятно хлопнуть стопку для разгона
И видеть лето за стеклом вагона,
Мелькающие реки и цветы.
Прекрасно ехать, что ни говори,
Куда-нибудь с попутчиком хорошим
И думать: "Где-то там свой якорь брошу?"
Беседовать до утренней зари.
Чудесно выйти на чужой перрон
Небритым, недоспавшим и похмельным,
До магазина сбегать за портвейном
И бабу повстречать с пустым ведром,
Но не поддаться суеверий тьме,
И чёрной кошке уступить дорогу...
Прекрасно жить, товарищи, ей-богу,
Когда ты малость не в своём уме!
Часам
Часам, як закусіш цуглі!
Тады трымайся! Тады - такое! Што ты!
А на стале бутэлька, сыр і шпроты,
Жыццё атрымалася, такія, брат, гулі!
Стаміўшыся ад сусветнай мітусні,
Прыемна пляснуць чарку для разгону
І бачыць лета за шклом вагона,
Мільгаюць рэкі і кветкі хлусні.
Выдатна ехаць, гавары да ранку,
Куды-небудзь са спадарожнікам запар
І думаць: "Дзесьці там свой кіну якар?"
Гутарыць да ранішняга світанку.
Цудоўна выйсці на чужы перон
Няголеным, ад бяссоння і не цвярозым,
Да крамы збягаць за партвейнам
І бабу сустрэць з пустым вядром,
Але не паддацца забабонаў ліху,
І чорнай кошцы саступіць дарогу...
Выдатна жыць, таварышы, далібог,
Калі ты з глузду з'ехаў паціху!
Перевод Максима Троянович
Свидетельство о публикации №121040509135