Данас jе требало да пише о Ани

Држали су се за руке, а воз је хуктао. С висине, бескрајан је био његов ход. У њиховим очима продужавао се и искрсавао, опасујући тле и газећи и чврсто и лако по њему. Вечер се спуштала, а воз је хуктао од јутра до јутра. Без заустављања. И руке и очи, приковане за живот, живот су испијале.
„Волим те, Анђелинка.“
Она се само припила уз њега.
Када је ветар залахорио јаче, погледали су се. Градска светла пред њима палила су се у низовима и расуто. Воз је наставио пут, они су се спустили у град. Пролеће је мирисало.
„У једном тренутку ми се учинило да смо на некој нашој води. И да је то био брод, не воз. А вода широка, велика.“
„И мени се отворила вода, и брод, али брод који смо градили за наша путовања.“
„Ех, Анђелинка…“
„Како је сада далеко та обала…“
Он јој је чвршће узео руку, као да је хтео да понови малочашњи тренутак.
„Та обала, али друга није. Није, Анђице.“
Сели су да попију кафу. Кафић се пунио и празнио, они су се гледали и дуго испијали кафу. Сва жељења између њих су била, снизавана у дугим и бескрајним сатима, љуљала су се на љуљашци спуштеној тачно на пола пута од ње до њега, од њега до ње. И туге.
„Вратио сам се, Анђице. Ту сам.“
Пружила је руку према љуљашци. Стаклена посудица на ноћном сточићу за којекакве ситнице треснула је о под.
„Боже!“ усправила се у кревету, занета и унезверена у исто време. Свитало је.

* * *
Седео је у диму туђих цигарета. Шољица кафе хладила се пред њим. Цео дан је провео уз компјутер; није ни ручао ни вечерао како треба, сада је ту, са својима, а миљама далеко од својих. Тешко да је ико и био са својима, до са собом и у овим сатима, или и без себе.

* * *
Није се заустављала. Журила је на посао, а поранила је. Сешће у своју удобну столицу и преседеће то време. Волела је да зури у празно време понекад, и на радном месту у нерадном времену, док су остала још празна, или после радног времена. Као да се сабирала за посао или од посла, а ништа од тога није било. И да је хтела, у то празно време само празнина је могла да празнује и да се усељава. А дуго већ траје. И код куће се вуче, као магла, као олуја, као сутон, који затиру, који за собом остављају влагу из које не исклијава ништа. Мртвичко место: и да му се сунце приближи, било би то.
После се открављала. Посао није трпео, напротив. Ретко се дешавало, или никада, да не заврши дан како треба. Могла  је само да буде узор другима по уредности и тачности у послу; никада није закаснила ни са једним чланком, само што их је дуго прегледавала, и кад није било што за исправљање. Рађали су се чисти, јасни, читљиви; очекивали су се. И уреднички посао јој је био беспрекоран. Могла је да греши са собом лично, али у послу не.
Данас је требало да пише о Ани. Код куће, док је још лежала, а волела је понекад да продужи буђење у кревету, као што се само собом продужавало успављивање, правила је скице; често безуспешно, али и такве, или само и покушаји који су се топили истога часа, нестајали као несрећници у удавној води, били су јој прва рука за коју се хватала. После није могло ништа да је врати с пространстава у којима се сналазила лако и задовољно, у којима је налазила право место да се скутри и савије у изазов који је само њен, мада она то није знала и кадa је знала, или није прихватала као чињеницу, или није придавала своме умењу значај, сем што је од тога живела. Од посла коме се предавала без остатка и овде, у уредничкој соби, и код куће, на путовању, било где да је била.
„Сине, кафа ти се охладила“, и сада је опомињала мајка, као некада поводом ручка. Сада је и чешће волела да јој дође у собу, или лети под лозницу под којом је Анђелинка волела своје сате, да је понуди и чим другим, а још је била држећа жена. Године су на њој таложиле искуства, спољашња старост је узмицала, и видљива, као ускиптео талас што се враћао своме мору, чврстој својој снази.
Да, о Ани (1).  Али како? Вече је посветила њеној књизи, Ани, њој, а јутро, ево, одмиче, дан. Ни синоћ ни јутрос, не само да је тражила пут, него ни тачку са које би пошла није нашла. Од целе слике само мукла ћутња. И светло Анино лице. Анино дубоко око.
Шеснаест година. У тим годинама јој је први пут озбиљно заиграло срце. Играло је и пре, заигравалао, застајало, питало, скривало се, заћутавало, мигољило, тајило, нежнило се, јогунило, тихнуло, сада се као сунцу радовало, као сунце сунцу, гласно, с видицима без краја и конца: од лепоте, од значења, од смисла: од тла и неба истовремено. И Анино срце игра, али су га облаци стисли. „Пружаш ми прст спаса, али мени треба цела рука (2).“  О Ани, да, о Ани је требало да пише, треба да пише. Ани треба лек који месечно кошта три хиљаде евра. Анина књига треба да руја по нашим мозговима да их прочисти. Ана треба да трчи за себе и за нас. Ана. Која учи да трчи. Која је и научила да трчи. Ана да нам каже где смо. Фридрајхова атаксија. Анину само руку да не испустимо, она уме да води. Али, како писати о Ани? Живот кад је спискао толике генерацијске радости. „Јер нико не удара јаче од живота (3).“  Кад је она све написала.
Јутрос је мајка није испратила како је чинила. Иако ју је Анђелинка молила да не брине, да би она сада о њој требало да брине, одавно већ, да је њој потребан одмор, та и у башти много ради, и у пластенику је много посла, није могла ни са једном чињеницом да утиче на њу. Устала је и јутрос, спремила јој доручак, сачекала је да попије чај, изашла са њом у двориште, махнула јој на поласку, и као да се заборавила, остала на капији. У ретровизору ју је Анђелинка пратила до завијутка који је потом скретао у паралелну улицу с њиховом, а онда стала, забринула се. Возећи уназад до врха завијутка, вратила се да види шта је то са мајком, да ли још стоји на капији, некако пресамићена, као да очекује некога или нешто, или је ушла у кућу. Затварала је капију – споро споро споро.
„Анђелинка“, чула је мајку разговетно, јер је била отворила прозор, још једно „Анђелинка“, и као да се загрцнула, закашљала с понављањем имена. Пред њом, мајком, снужденао је  ишао Жућа.

--------------------------
1. Ана Илић (Владичин Хан, 25. децембар 1995)
2. Ана Илић, Под светлом истине / Песме из пера једне девојчице која из таме шаље светле поруке…, ауторско издање, Београд–Владичин Хан, децембар 2011, Без наслова, 37.
3. Исто, У углу свих ветрова, 33.


(Анушка моја, одломак)
Фотографија: Весна Ђукановић: "Негде", слика на свили