Лютик

Веселинка Стојковић
Љутић

„Погледајте, Софија, ево једног таквог цвета!“ сагао се и обухватио цвет короном својих руку, својих крупних руку које у погледу остављају замамљивост, широком короном својих руку захватао је цвет, у крхкој својој стабљичици високо усправљен цвет. Усамљен цвет. Споменак. За њих. А љутић.
Сагла се и Софија. Главе су им се додиривале размаком титраве флуидности. Цвет их је гледао ослобођен његових руку, а као да је вапио за њима и нежно их се бојао. Жути цвет танушних свилених латица, из срца цветнога што су трептале на све стране, из сунца што су исцветавале у сунце, крајевима благо узвинутим према небу и према њиховим лицима – љупкост исијавајући сада посебну – гледао их је цвет као што је свет видео са свог усамљеног места, љуљушкајући се на својој узвисини и у зраку одлазећег сунца, у игри лахорца који му је свечанио лице. Када су истовремено подигли главе, цвет је био у њиховим очима, исти овај цвет, радозналих латица, двојник сунчев из небеса високих; из траве, која се хладовито веселила около њих, у њихове се очи уселио, цвет.

(Анушка)

Весна Ђукановић: Љутић, слика на свили
https://djvesna63.blogspot.com/p/blog-page.html