Песня вечности. Веселинка Стойкович

Море о берег бьёт.
на берегу стою я и слушаю вечности песню.
И вчера о берег билось море,
и человек сидел на берегу,и слушал вечности песню.
Солнце распростёрлось,рассыпалось,
ударяет меня в лоб и глаза,оживляя день.
Солнце засыпает воду и землю
как и вчера,как и того дня
и рады ему вода и земля.
Чайки в небо поднялись и мои глаза вспорхнули за ними.
Там вдалеке шум корабля.
В небе чаек круженье,в водах мерцание рыб.
И человек,в вечность уткнувшись лбом,ищет начало её и конец.

http://www.stihi.ru/2016/03/13/4435


Веселинка Стојковић (автор)

Слушам песму искони

Море удара о обале, а ја сам на обали и
        слушам песму искони.
И јуче је море ударало о обале, а човек је
        седео на обали и слушао
        песму искони.
Сунце се разастире, расипа, удара ми у чело,
        очи, оживљава дан.
Сунце је посипало воду и обале као јуче, и
        као и претходнога дана –
        вода и обале су му се радовали.
Галебови су се подигли у небо,
        и моје очи су кренуле за њима.
        Тамо доле чује се брод.
Вијање галебова на небу је као рујање риба у
        води. И човек удара челом о вечност
        тражећи јој крај и почетак.