Нема спаса

На улицама белог града
Сурова ноћ стиже да влада
Одупиру јој се светлост реклама
И фарови пораза у нама

Семафор, тај судбински прст,
Не да нам да наставимо пут
Време нам истиче, ми стојимо
Као разапети на крст

Киша без дозволе откључава небо
И на нас пада пљусак звезда
На крову аута концерт удараљки
Питам се што је тако бесна

На прелазу испред нас
Ланчани судар кишобрана
И надолазеће бујице хук
Чекам да стигне хитна помоћ
Да се огласи сирене звук

Али за нас, душо, спаса нема
Све готово је било на самом почетку
Мада ја дуго нисам знала
Колику наивност има цену

И ево сада, ту, поред тебе
Видим црвено ти је лице
Да ли због семафора или од стида
Због мог презира и неверице

Одлазиш са сузом у оку
Лаког срца и без обећања
Прорачунате спонтаности
Манипулатор си светског гласа

И осећам како се смејеш у себи
Што ћутим и не правим ти сцену
Што све иде тако глатко
Ал једног дана заплакаћеш
Видећеш, веруј ми да је тако



Београд, 2.1.2018.