Моja лутка

Много је лутака у мојој соби
Али је само једна она права
Најмање горда, без одеће сјајне
Толико добра да не би згазила ни мрава

Кад гледате све те лепоте бајне
Свесне себе, охоле, врле даме
Можете лако и да не видите њу
И да потцените њено срце од сламе

Али само ја знам, а знам добро
Да она највише од свих вреди
Да поред свих осталих могу да умрем
Да само њена љубав не бледи

И зато – узмите их све
Ја вам их поклањам, свих седам
Само једну чувам за себе
И само њу никоме не дам

Она је мој најбољи другар
Она зна све о мени
Препознаје сваки мој уздах
И сваки поглед снени

Њене су очи лешници крупни
Њима посматра мене и свет
Свакога јутра она ме буди
Осмехом налик на љупки цвет

Много је лутака у мојој соби
Али је само једна она права
Нежна ко небо, топла ко сунце
Мека као најлепша трава

И она мене највише воли
Није ми рекла, наравна ствар
Али ја знам да ме не би дала
Никоме ни за какав дар


Београд, 19.6.1982.