У васиони погледа твог
Губим тежину своју људску
Постајем срце у борби за ваздух
И пулсирам у бескрају
У дубини сете твоје
Видим да нисам сама на дну
Схватам још неко пати због угасле звезде
Као уплакано дете у сну
У орбити твог сунцa
Довољно ми је да сам планета
У вртовима твојих мисли
Задовољна сам судбином цвета
На поветарцу додира твог
Почиње да шуми лишће у мени
Због свих тих нота у твоме гласу
Моје се зелено море пени
У једној бори на твоме челу
Назирем наставак сопствене туге
У твом осмеху, на твојим уснама
Укрштају се све наше дуге
Београд, 24.6.1982.
Твоj свемир
© Copyright: Драгана Старчевич, 2017
Свидетельство о публикации №117121511756
Свидетельство о публикации №117121511756
Рецензии