Третьим классом - Десанка Максимович - белый стих

перевод с сербского
стиха Десанки Максимович  "Путник треће класе",
источник здесь: http://www.stihi.ru/2013/12/14/6864


Люблю кататься третьим классом
на судне, поезде, трамвае.
Там люди в каждом видят Бога,
во всех пришедших и ушедших,
друг другу руки пожимают.

Там чистый, грязный, трезвый, пьяный,
не чая серыми казаться,
сосед соседа вопрошают,
куда те едут, как зовут их,
и кто их крёстные и предки.

Присели рядышком со мною
две дамы, мать напоминая,
забиты, труженицы видом,
и поверяли всем в вагоне
свои заботы и страданья.

Всегда есть там места на выбор,
хороших мест в три раза больше.
Там никого не удивляет
и не смущает, коль вхожу я
в наряде смятом и промокшем.

Никто ничуть не изумится,
коль умный, если вдруг увидит,
что рукава мои порвались,
что каблуки поизносились,
и взглядом всю не измеряет.

Как надо им, одеты люди.
Одежды много старой, бедной.
Демисезонный плащ надену
и буду в нём, как все другие.
Нет раздраженья, беспокойства.

Порою ракией там пахнет,
вином и чесноком шибает.
Там иногда встают на ногу,
но там попутчики не смотрят
надменно на чужие беды.

Там можно громко посмеяться,
и не сочтут тупой и глупой.
Все по настрою как родные,
и все почти равны друг другу,
как в дату Божьего Суда.



       Десанка Максимовић

       Путник треће класе

Волим да путујем трећом класом
на броду возу и трамвају,
ту људа сваком називају бога
кад дођу и оду
и суседу руку дају.

Чист до прљавог, трезан до пијаног
не либећи се ту седа;
распитује сусед суседа
куда иде и како се зове,
и ко му је кум и деда.

У трећој класи седну крај мене
жене сличне мојој мајци,
преплашене и окорелих руку,
и причају поверљиво свакоме
своју бригу и муку.

Ту увек за још понеког места има,
стане нас више ту три пута,
ту се нико не чуди и не срди
ако уђем покислог капута.

Ту се нико неће забезекнути
ако паметно што кажем, а имам
подеране рукаве,
нико ми не вири у излизане потпетице,
не мери ме од пете до главе.

Ту се одева свак како мора;
много је ту старинског и јадног света,
па ако у пролеће зимски огртач имам и ја,
то никога не ужасава,
нити коме смета.

Ту мирише понеко на ракију,
на бели лук и чашу вина,
понеко ми на ногу стане;
али ту се сапутници не гледају
са нечовечних висина,
поштују туђе сиромаштво
и туђе ране.

Ако се гласно насмејем у трећој класи,
нико ме не сматра за неваспитаног и луда.
Ту су сви рођачки расположени
и једнаки готово
као на дан страшног суда.