Отдых. По Вильгельму Мюллеру

       «Nun merk' ich erst, wie mud ich bin,
       Da ich zur Ruh' mich lege…»
                Rast. Wilhelm Muller (1794 – 1827)

Пришла для отдыха пора.
Теперь я понял, ненароком,
Что бодрым был ещё вчера,
Благодаря… одним дорогам.

Морозный ветер завывыл
И гнал вперёд, мне дуя в спину;
И силу духа даровал,
Чтоб я в снегах и льдах не сгинул.

Приют мой – угольщика дом.
Навряд ли, чтобы здесь скитальцы
Древесным занялись углём, -
В помогу, - обжигая пальцы.

О, сердце, ты всегда в бою!
Но в тихости – грызёт сомненье…
И потому я здесь пою
Хвалу тебе, тебе, движенье!
 
Илл.: картинка из Интернета.


Оригинальный текст:

RAST

Nun merk' ich erst, wie mud ich bin,
Da ich zur Ruh' mich lege;
Das Wandern hielt mich munter hin
Auf unwirthbarem Wege.

Die FuSe frugen nicht nach Rast,
Es war zu kalt zum Stehen,
Der Rucken fuhlte keine Last,
Der Sturm half fort mich wehen.

In eines Kohlers engem Haus
Hab' Obdach ich gefunden;
Doch meine Glieder ruhn nicht aus:
So brennen ihre Wunden.

Auch du, mein Herz, in Kampf und Sturm
So wild und so verwegen,
Fuhlst in der Still' erst deinen Wurm
Mit heiSem Stich sich regen!


Рецензии