...
А онда је стигао тежак час. Светлана је пала у постељу. Мисли су им биле најбоља веза.
Док није куцнуо и последњи час.
Пролеће је дисало пуним животом опет.
Поворка је била дугачка и тужна. Анушка је ходала као ошамућена. Драгиша није разабирао шта се десило. И одједном.
„Зар опет?“
„Зар опет?…“
...
(Не идем никуда, Анушка)
Фотографија: Веселинка Стојковић
Зар опет?
© Copyright: Веселинка Стойкович, 2017
Свидетельство о публикации №117030100231
Свидетельство о публикации №117030100231
Рецензии