Ненад Плавшич Плут Ирина Михашина

Ненад Плавшич

Плут
I
Я – шулер, факир и плут,
У меня всегда есть потайной карман.
Лживо каждое слово тут,
Слёзы-розы мои - всё обман.

Ни пророк, ни поэт не поймёт,
Я – другой породы людской.
Под ореховой скорлупой
Беспокойный дух сдержу свой.

Убежал бы в горы, как волк
Одинокий жестокий, голодный,
И метался бы там весь срок
От стыда в среде чистой природной.

И на Страшном Суде пред собой
Я отвечу, зачем рвался к власти
С оружием трофейным изгой,
Невинный, не запачкавший свои пальцы.

- Факир и плут, а спокойна ли совесть? –
Тихо спросили звёзды в Небе,
Лучом кометным пишут повесть
Божественно и боголепно.

II

Он нарисовал последний мой портрет,
Лицо моё горит, ещё мне тошно.
Вместо музыки – крик людской в ответ,
Я как зверь завыл непрошенный.

Мои мечты - об Уральской изумрудной горе,
Для изгнанника дом есть в глуши.
И в дремучем лесу, в светлом монастыре –
Раздвоенье моей Души.

Голоса в ночи, холодеет кровь.
И в борьбе с бесовским отродьем
Мефистофеля лик победила Любовь,
Дух восстал из груди свободным.

С губ слетело имя женщины с горечью,
В сердце ею ранен я дрожащей ночью.
Не забыть мне ласковых её рук и взгляд сердечный.
Но восстал во мне опять факир и плут,
                и покинул я её беспечно…



Перевод с сербского Ирина Михашина

Оригинал

Nenad Plav;i;;Варалица

I

Картарош сам, варалица,
увек имам више од једног џепа,
свака моја реч лажи је клица,
што истину ружи и цепа.

Нит пророк, нит песник могу бити,
не пристаје ми такав крој,
већ се под неки орах свити,
да обуздам духа неспокој,

па као курјак побећи у брда,
свиреп, гладан и сам,
да растресем олује којекуда,
да заборавим осуду и срам.

Тражиће ме због повреде части,
с пушкама, за трофеј и одбрану врсте,
неки поштени, невини, жељни власти,
неки који никада нису упрљали прсте.

Варалица, варалица савести мирне,
познају ме све небеске але,
не дам светлости да ме додирне,
на корак од среће божанске нити застале.

II

Потрошила глума и задњу слику,
на лицу још тиња мучнина понека,
даљина однела музику, људе, вику,
у мени није остало ништа од човека.

Сањао сам Урал и смарагдну Дрину,
нема истина ниједног другог изгнаника,
сањао сам шуму, манастир и планину,
раздвојила се у мени два различита лика.

Утрнуо страх, крв старачка тело хлади,
сав је живот само пијун што корак мери,
где су они безазлени, младалачки јади,
где су оне силне, обећане двери?

Лудак на маргини откуцаје броји,
хоће ли срце престати да лупа,
туђи је то живот што га Мефисто кроји,
туђа је и рука која душу чупа...

A зајецаћу горко име једне жене,
кад будем рањен дрхтао у ноћи,
сетићу се топлих образа и нежне руке њене,
и варалица постах, јер не хтеде са мном поћи...