Ненад Плавшич Невеста Урала Ирина Михашина

Ненад Плавшич

Невеста Урала
I
Мне не больно в кровавую ночь,
Я вернусь и взлечу ещё выше.
Знаю, она иных миров дочь,
Та ль, что в потоке песни пишет?

Записать, может быть, воспоминания стих?
И меня устрашится гром,
Мой характер кроток и тих,
Не легко быть ей в мире моём…

Так решил я сам, почти на краю,
Поднять якоря и уплыть вдаль.
В замутнённых глазах – я как будто в раю,
И река, как изменник, руками укутала в шаль.

Посылает привет мне во мраке ночном,
То богиня была или демон войны.
И видения снов вещих так не точны,
В золотых облаках не видны.

Принцесса Славянская и Невеста Урала,
На щеках отраженье печали.
Она его любит и, может, не знала,
Что в жизни иной повстречала.

Учила русскому, вспоминая Есенина часто,
Знала язык тайги и степей,
Сквозь снега вела меня не напрасно,
Дав Заповедь моей душе – быть вечно ещё слепей.

II
Я лежу, как сумасшедший и нищий, связанный,
Не пойду никуда, я с ним не знаком.
Я ранен смертельно, но есть недосказанность,
Что отравлен, не трезв, пациент перебрал, в горле ком…

Больно ночью кровавой, тоска меня гложет,
Исчезает в том хаосе след.
В беззаботности утренних зорь, быть может,
Не удержит она меня, нет.

И в последнем акте потом
Я позволю как чёрной хне,
Сплетенью столетий в году быть одном,
Но без тех счастливых дней.

Перевод с сербского Ирина Михашина

Оригинал

Nenad Plav;i;;Невеста Урала

I
Не боли ноћи проклета,
одлазим и не враћам се више,
знам, није она са овога света,
да ли је довољан неко ко песме пише?

Вреди ли да сећања бележим у стиху?,
желим поново да ме прожме гром,
немам ја нарав кротку и тиху,
одбила је да буде светло у свету мом...

Ма решио сам, готово је, крај,
дижем сидро и пловим даље,
ал' у оку се мути неки стари загрљај,
и та река издајица поздраве ми шаље...

Путуј животе, путуј бескрају мрачни,
била је и богиња и демон рата,
нису пророчки снови одвећ тачни,
хтео сам да јој поклоним облаке од злата.

Принцеза словенска и невеста Урала,
на образима њеним ницала је туга,
да љуби можда и није знала,
али после ње небитна је свака друга...

Учила ме руски, о Јесењину причала често,
познавала језик тајги и степа,
водила ме кроз снегове, у своје место,
и заповедила души мојој да вечно буде слепа.

II

Лажем, ипак, као лудак и просјак везан,
не идем ја никуд, нисам томе вичан,
смртно сам рањен, отрован, ал' никако трезан,
болеснику премореном сличан...

Боли ноћи проклета, нек чежња стане,
негде у дубини немира сломио се траг,
нећу издржати да јутро безбрижно сване,
да у погледу схватим да јој више нисам драг...

И тада, у последњем чину,
дозволићу црној сузи да кане,
за све оне векове уткане у једну годину,
за све оне срећне дане...