Данас, на Светога Саву...

Веселинка Стојковић
Данас, на Светога Саву…

Са вуком кад се сретох,
Било је рано јутро,
Густо, пуно, снеговито,
Под спуштеним небом,
Као вечност стегнуто
И широко истовремено.
Ноћ је узмицала.
Силазила сам у град
Кроз дубок снег,
На посао журила.
А он, вук,
На међи два села,
У планину.
Гледали смо се тренутак,
Два, три…
С неверицом.
Жмарци су ми узаврели тело,
Из зимске занетости
Узевши ме,
Страх свесни не толико, и није,
А онај који је пошао са мном,
Онемео је.
Разгорео се
Кад смо се растали,
Када је похитао у брдо,
У планину горе,
Вук.
Не осврнувши се.
А можда и јесте.
Запламтео је затим,
Страх, нови.
И данас се распали покаткад,
То јутро, тај дан, час.
Памтим застанак његов, мој,
У дубоком снегу његов,
Укопан,
Тик испод пута,
У врху стрмине пољске,
Мој на свежим стопама
Прокрченом путу,
Несигуран.
Десетак метара је било
Између нас, или и који делић,
У кривини.
Његову крупноћу видим и сад,
Вучју главу и боју,
Боју,
Утихлост у кораку,
Сигурност,
У оку тек искру пометености.
Као да смо стари знаци.
Било је то некако
Око Светога Саве.
Mинуле су деценије.
Данас, на Светога Саву,
Запутих се том стазом.
Излетеше одскора пријатељи,
С тог дела пута,
Бели и жути пас.
Истрчаше се тамо и овамо,
Стасити и меки као душа.
Изнаразговарасмо се.
Један чак газда
Појави се на вратима
(Никле су куће испод пута),
Мислећи, ваљда,
Да му гости долазе.
Дан хладан а сунчан, а светао,
Небо плаво, пространо, високо,
Снег унаоколо и лед.
На месту где је вук
Ухватио корак узбрдо,
А који не знам, не видим,
Не памтим,
Као омаја да је био,
На ивици пута,
Само с моје леве стране сада,
На оголелим гранама
Младог багрема, према небу,
Усликах врапце.
Два врапца.
Дуго смо се меркали,
Сликали више пута.
Поза им се, зачудо,
Ипак допала.
Десни је, додуше, одлетао,
Па се враћао.
Или их је сунце омамило.
И њих усликах, псе,
У трчкарању тамо и овамо,
Па се растадосмо.

           2017.

(Занимљиве бројке: 27. 01. 2017)


Фотографија: Веселинка Стојковић