Висине

Веселинка Стојковић

Висине

У сну није као по дану.
У сну си на брду
а брда иду у недоглед
и свуда су наоколо.
На њих се стиже лако:
подигне те нешто неосетно,
у трен.
Само јавиш драгима доле
да си стигао.
У сну су поља и горе од сунца,
од светлости, бескрајне, меке;
и у сенкама je бескрај и мекоћа.
У сну је све у висинама.

У сну људи имају друга лица,
од љубави, од доброте;
нема буке, уздаха, прекора,
нема гужви, саплитања.
У сну је све нежно и речито,
jасно, топло и драго
као у пролеће, у рано лето.
У сну си исти а други,
ведар и лак.
Траве, валови, куће, бескрај,
срећа, небо – све је друкчије.
У сну су висине.
У сну је дан.
Да ли нам душе тамо стижу
када се одавде селе?

(Сан. Врање, 9. фебруар 2015;
након 3 године од једног
мучног болничког дана
у Београду – 9. фебруара 2012.
Исти заспали час,
исти вечерњи час буђења.)

http://zavetine.tumblr.com/post/156204052322/--



О снах
Серж Конфон 2
http://www.stihi.ru/2017/11/21/2597

источник вдохновения здесь: http://www.stihi.ru/2017/01/23/1655


Сон не похож на день обычный.
Во сне вы словно на холме,
одном из тех,которых тыщи
в просторной жизненной стране.

Конца и края им невидно.
Они взрастают по ночам.
На каждом что-то очевидно
и что-то недоступно нам.

Страна прекрасных сновидений
легко затягивает внутрь.
От страхом явленных волнений
охота тут же улизнуть.

Снам всё легко: в них может мелочь
такою значимою стать
и что-то важное умело
почти невидимым предстать.

Одни холмы давно знакомы-
на тех неведомое всё.
Вы на одних холмах,как дома-
на тех иное бытиё.

Одни являют дорогое,
другие- чуждое душе.
Но коли в снах не знать покоя,
то сил раскатится драже.

Сны очень разными бывают:
одни во тьму погружены,
другие светом насыщают
сердца до самой глубины.

Со злыми хочется расстаться
и больше их не вспоминать,
а с добрыми опять встречаться,
но трудно сны предугадать.



Фотографија: Веселинка Стојковић