Сара

Веселинка Стојковић

Сара

„Здраво, Сара!“
„Здраво, Анушка! Нађи место, а мене ево одмах крај тебе, одмах! Одмах, Анушка. Не замери ми, молим те, Анушкице! Дивна моја Анушкице.“
„Да замерим? Само заврши, заврши, Сара!“
Атеље је био у реду и нереду атељеовском. Руштао је од боја, сунца и узрастајућег априлског пролећа, и стамњивао се у њиховим сенкама. Анушка је пришла Сари, загрлиле су се, па се измакла од ње, од слике. Из платна су, крупних димензија, вриштали таласи велике воде, скопчавали се с небом на хоризонту у нијансама вечно мистичних тонова који потресају сва чула, она најдубља нарочито и посебно, и сами из вечно мистичних предела и вечно мистичних звукова, и гасили се, копнели, тањили, падали, склиско спуштали у снове одакле ће сутра опет испочетка, у нови круг: и вода и небо и круг; и на слици, са слике, из ње, толико је била жива. Анушка се занела, нежно стресла опет – спуштајући се у столицу са наслоном, украј камина који је од јутра још чувао топлоту, насупрот Сари.
„Добро си, Анушка?“ погледала ју је Сара.
Зближиле су се откад Софије нема, а виђале су се кадa је Сара долазила мајци, па ни онда не увек; Сара је увек журила, а Анушка се извлачила послом.
„Добро си?“
„Јесам, Сара, јесам. Ти?“
„Слика ме испразни, али ми је боље него када је почињем и док радим на њој, а ову вучем са собом већ колико времена!... Морала сам овде да је довршим. У беломe свету је много другог посла. Архитектура није лак посао, Анушка…
У ствари, и не знам шта је и кад је и колико боље и лако… Сликање је задовољсто, испуњавање, радост колико и мука када је мука… Тешко се растајем са сваком сликом... са сваким детаљем на њој. А слике немају крај и кад га видиш. Остаје само да се у једном тренутку склониш од ње, нестанеш – и онда је крај: полако, па све брже, слика се удаљава од тебе: удаљи: ту је крај.“
„То је, ваљда, у сваком стварању, и најбезначајнијем.“
„Сигурно… А нова слика је већ на видику. У човеку има ствари које не мирују… Ти, Анушка, шта Ти радиш?“
„Увек понешто радим, али још ништа не заокружујем. Ваљда ће се и то дати.“
„Хоће. Хоће, Анушка. Све има своје време. Стрпљивости само!“
„И Софија ме тешила. Моја Софија… А времена никад много…“
„Никада, Анушка… И све га је мање. Али ће га бити… Време смо ми. Ако га узмемо у своје руке… Пред тобом је пут, Анушка! Него, причај ми о себи, о послу. Аврам, Алекса – добро су? Мама?... То је сада твој пут…“

(Из Не идем никуда, Анушка)


Слика: Маргарете Весне Ђукановић