У седамнаести дан од Свете Ане пада Божиh...

 

Веселинка Стојковић

„У седамнаести дан од Свете Ане
 пада Божић…“

„Желео сам да те видим, Бисењка… Тражио сам Те у игри воде, у игри месеца…“
Седела је уз радни сто празних мисли. Покушавала је да се усредсреди на посао који ју је чекао. Хујао је само Војинов глас као ветар преко празног поља. Није била сигурна ни да је постојао.
„Јутрос сам у вазу ставила гранчице кајсије и трешње, и засејала жито у танкој земљаној посудици. Бројала сам дане на прстима као деца када смо били… 'У седамнаести дан од Свете Ане пада Божић…', чујем опет гласове…
Да, опет…
У бадњиданско јутро ћу крупну гранчицу дрена спустити у земљани ћуп поред њих, уз прозор, као када га је деда доносио са бадњаком. Да олиста после Божића… Када се кајсија и трешња и жито смире… од цвета, од зеленила…“
Пошла је према вратима. Чинило јој се да неко иде, отвара врата.
„Бака је тако улазила у моју собу…“

Силазила је низ степенице посрћући када се звоно зачуло још гласније.
„Опет са пакетима књига!… Хвала. Да, потписаћу, хвала. Хвала. Довиђења.“

...
Газиле су смрзнути снег дуж Мораве.

Морава се по ивицама окивала ледом. Празни топољаци и врбаци су чекали птице и пролеће. Неке су још летеле.
Аринка није стигла, Аврамовићи су изостали, а њих две су, Бисенија и Анђелинка, умотане у шалове и капе, газиле смрзнути снег дуж Мораве, близу моста према селима преко.
„Кроз своју душу плачем“, певала је Маријана Шовран из форда који је прелазио мост.

(Не идем никуда, Анушка)




Превод са србског језика: Софија Измајлова
"На семнадцатый день от Святой Анны падет Рождество..."
http://www.stihi.ru/2018/12/30/360


"Хотел увидеть тебя, Бисенька! Искал Тебя в игре воды, игре месяца...

Перед рабочим столом сидела с пустыми мыслями. Думала о предстоящей работе, которая её ждала.
Ревел сущий Воинов голос, бродивший в ней, как ветер по голому полю.
Но она не была уверена, что он  существовал.

"Утром в вазу поставила ветви абрикоса и вишни, посеяла пшеницу в тонкую глиняную посудину. Считала дни по пальцам, как дети, когда ими были...
"На семнадцатый день от Святой Анны падёт Рождество..." слышу опять голоса…
Да опять…
В утро сочельника большую ветку кизила опустить в глиняный горшок среди них у окна, как когда-то приносил дедушка в сочельник. Чтоб облиствела после Рождества...Когда абрикос и вишня, и пшеница успокоятся...от цвета и зелени..."
Пошла к дверям. Показалось ей кто-то идёт, открывает дверь.
„Бабушка так входила в мою комнату.“

Ошеломленная спустилась вниз по лестнице, когда звонок зазвенел еще громче.
"Опять пакет с книгами!..Спасибо. Да, подпишу, спасибо. Спасибо, До свидания."

...
Двигались по подмёрзшему снегу вдоль Моравы.

Морава по краям затянулась льдом. Голые тополя и вербы ждали птиц и весну. Которые всё еще летели.
Аринка не пришла. Аврамовичи отстали, а их двое, Бисения и Анжелинка, замотанные  в шарфы и шапки, шли по подмёрзшему снегу вдоль Моровы, вблизи моста к селу.

"Сквозь душу свою я плачу",- пела Марианна Шовран из форда, который пересекал мост.



http://www.stihi.ru/2018/12/22/8828