Ангелинка 3

Веселинка Стојковић

Анђелинка 3

„И, ево, дошао си… Са Сандбергом…“

Липов мек мирис, одасвуд сливајући а свеж, тек замирисан, млад, пратио ју је. Враћала се из града, стишана, стешњена, отежала самој себи; тек у крајичку јој душе осећало се ситно нејасно кретање. Носила је гомилу књига из Библиотеке. Није много овога пута бирала. Узела је ново из домаће и стране литературе из витрина и са прве полице што јој је дошло под руку а непознато јој било. Знала је да себи прави гужву, и да неће прочитати све што је понела, како је раније чинила, али је тупост, која је овладавала њоме покаткад, као сада, одлучивала и чинила је још несталијом, па и у избору књига. Ипак, мирис липа је, са сваким кораком више, њен душевни свет – узбуркаван и узбуркан до високе тачке несигурног хода у много времена последњег, до смртвљености –  тај вечни мирис липа које су стизале, обавијао је душу њену и благо је испуњавао нежном занесеношћу, топлином тијаном, засветлом и љупкошћу мелемном, лучким поподневним миром с позивом у слутљиву тиху радост потоњу.
Тада јој се јавио, када је стигла кући. То о гласу јој није било непознато, али јој је овај пут то било друкчије. Непознат јој није ни човек са вечним својим чежњама и узбуђењима и надама, и недосањаностима и тугама, али овај пут није могла да поверује: гласан, успламтео одједном глас, из сасвим другога часа, у овоме часу! његов глас, па и њен, закоракнут у више… А одатле? – куда би? куда ће? – кад се време натискало, згомилало, испразнио живот – и тамо и овамо – куда?...
А отада јој се јављао често, све чешће. Говорио, говорио. Као да је сав свој свет чувао за неке изненадне часове, у којима ће се наћи, које је чекао, који дођу, не марећи за време.
„Рано сам устао. Како би нам разговори били лепи у јутро, и кафа пријатна, музика нежна, сунце велико, дан! И ова киша. И јесте све тако. Ових дана сам хватао себе како читам са Вама, загледам неке детаље, памтим, расправљам о њима са Вама. Радим са Вама. Овај мој посао је и оживео. Сав свет око мене је друго. Ја сам друго.
Знате, ја сам срећан што постојите. Хвала Вам што постојите. Нећу Вам сметати ако Вам се и често јавим?“
Није знала шта да каже, како да каже. „Откуда то у овај час?“ мрмљала је у себи.
„Чекаћу да ми се јавите. Хоћете?“

Кише су падале, летње а хладне. И другу гомилу књига је преполовила, а у часовима одмора од редовног посла и дугог бдења над књигом, враћала се опет Сандбергу.
Сандберг јој се откривао како одавно није поезија.

„И, ево, дошао си… Са Сандбергом…
Да ли си заиста то Ти?
Да ли си то Ти?
Сада?!“

„Човек не може против срца, Анђелинка.“
„Не може, Софија.“

Невероватно је колико је Софија била присутна у животима својих блиских људи. Као да им је била пут и путоказ, и још им је то, свима, не само Анушки, не само Владимиру. Роде се такви људи.


(Из Не идем никуда, Анушка: део VII, Карл Сандберг)