Ангелинка 2

Веселинка Стојковић

Анђелинка 2
„Да ли си и ти тада био ту?“

„'Сећам се како сам једном трчао за тобом,
за том твојом кошуљом што се лепршала на ветру.
Једном сам, пре много дана, пио из чаше у
коју је клизнуо твој лик па је подрхтавао у њој.
А једном сам само чуо тебе у гласу неке жене
што је певушила нехајно…'“

Спустила је Сандберга у траву, поред „Дневника писаног ноћу“ Груђинског. Јутарњи зрак се затетурао по његовим топлим корицама, па остао да се игра с травом и њима и по Груђинском – с корицама у боји јутарње сунчеве појаве, и по босим ногама њеним у меким папучама, до глежњева закритим скутовима ситноцветне загасите хаљине. Склопила је руке и зажмурила заваљена у наслон столице.

„Једном сам, било је давно, још сам била дете,
ливаде су цветале, стајала под врбом,
а ти си ми долазио у сусрет.
Када си стигао, сунчеви зраци су ме узели и
пренели у други свет,
и не знам шта је после било.
Да ли се ти сећаш?

Било је јутро, ливаде су опет цветале, и ја сам
опет била под врбом, сада већ девојка,
ти си ми долазио у сусрет.
Иза мене је шуштала вода, радовала се река
јутру, јагањци су опет бирали хлад.
Сунце је сијало, преливало се по теби,
изливало у твој осмех,
а осмех твој био ми је цели видик.
Узео си ме за руку и пошли смо на воду,
цветне венчиће, које сам исплела,
да освежимо у њој.
Птичји глас нас је пратио, лептиров лет,
сунце, а ми смо се спуштали у реку.
Вода је била весела, примала нас је радосно,
пљускала нам је ноге до чланака.
Са венчићем после на глави, орошеним, и око
ручних чланака, била сам ти лепа, рекао си ми.
Први пут си се загледао у моје очи:
’Лепе су’, рекао си ми. ’Небо.’
Памтиш?

А онда су нас ветрови разнели, чекао си ме,
чекала сам те, а они су нас носили, ветрови.
Пролазила сам поред реке тога јутра када си
стигао, вода је само пљускала.
Чим сам одмакла, чула сам ти глас, али те
нисам нашла ни када сам се вратила.
Када сам другога јутра дошла, вода је
хитала преко камења а ветар је хујао над њом.
Да ли си и ти тада био ту?“

Када је отворила очи, сунце ју је засуло слепилом. Пожурила је у радну собу да забележи што је било: песму, и отишлу песму.

„А ја сам будила сунце и опет долазила, са
сунцем сам долазила.
Врба је још стајала ту, ливаде су опет цветале,
јагањци, птице, лептирови –
све је било ту, вода је опет жуборила.
Ја сам долазила.“


(Из Не идем никуда, Анушка: део VII, Карл Сандберг)
Корице: Марија Јовић

Фотографија: Веселинка Стојковић